Ništa drugo i ne radim nego odgovoram na tvoja nepostojeća pisma.
Da te stavim pod jastuk, pa da te obilazim i posle ponoći?
Uverena sam da sam te izmislila jednog od onih povečerja kad sam se setila Kosova i truba i zlatnih težačkih žuljeva i šajkača i ojkanja ispod šljiva. Voliš li ti da jedeš šljive? Nikad te nisam pitala. One velike, ogromne, malo manje od pomorandže i vanredno sposobne da veličinom pobede i nesmotrene mandarine, one plave, kao pretučene šljive što kad ih raspolutiš noktima srž razliju po prstima sve do korena šake? Uverena sam da je na stolu stajala puna činija baš takvih sočnih šljiva, da sam uzimala jednu po jednu, prinosila ih ustima, i svaki put kad sam se zubima sa košticom sudarila, po jednu sam ti junačku dodavala osobinu. Ja sam tebe izmislila, baš kao što sam umislila da postoji jesen, zima, proleće, leto. Dok sam zrelo, žuto-narandžasto mesto kidala, nepcima sam te u stravične bitke slala, iz kojih si se vraćao izranavljen, a neporažen. Umesto melema, na rane ljute, cimet i šečer sam ti kao na knedle sipala… Voliš li ti knedle sa šljivama? - Mislim, … ni za šljive te nisam ispitala, a evo sad, već te knedlama zasipam. Nedostaje li tebi, kao meni, onaj kosovski smiraj iznad Dečana?
Pitam se, podseća li te neko da je vreme posta i molitava? Ne znam li da li se pričešćuješ negde drugde osim na mojoj gornjoj usni i na krajnjem pramenu moje kose na leđima? Sramotno je da želiš pregibe mojih stopala u ovo doba. Opiraraćeš se reda radi. Tu ću ti kap krvi sa usne belim, raskokanim i slanim kukuruznim zrnom ukloniti. I kestenjem pečenim ću te hraniti. Ogaravljenim prstima udariću pečat na tvoje čelo da je moje. Sve ostalo neka drugi uzmu. Ali čelo da je moje. Obe dijagonale. I arkade. Poprečne bore. I linija od nosa do uha. Ne treba mi više. Taj deo mogu da ljubim satima. Usnama, zubima, jagodicama prstiju, linijom noktiju, kosom svojom. I satima da posmatram. Dok ti zenicom pogleda ne spržim tačku po tačku. Kome ćeš očne kapke, gornje i donje trepavice, kome ćeš usne, levo i desno, ne zanima me. Neka izdrže duže na tvome licu, nek izdrže duže na tvojoj bradi, na mladežu i ožiljku svakom duže nego što ja izdržim na tvome čelu, ako mogu! Ako mogu, neka uzmu. Meni ne treba.
Da nije Vavedenja, e, bih te proklela da crkneš što mi ne pišeš više.
Neću spavati na jastuku pod kojim te držim.
Neću ni da te obilazim.
Zaspi ako možeš!
No comments:
Post a Comment