Sakrila sam se u nemuštom budžaku.
Gledam ti u usta.
Strah me je da će mi mrva vazduha u dušnik zapasti. Disaću ti na ruke, na kolena, na leđa.
Strah me je da ću te još dugo sanjati obnevidelim očima. Gde si? Evo me jede pećina, odvaja tvoje meso sa mojih kostiju.
Želja mi se rasipa po svim planinama i rekama. Štapom da me oteraš kao zmiju od stopala, štapom da me iz vode ne izvadiš.
Dođi, ne vrati se.
Ni proplanka. Nit obala. Ničega.
Budim se, u sred snova svojih upadam. Vrati me, molim te, vrati me. Ne mogu da se setim vremena u kome nisi postojao. Na sve sam pristala. Na pola jastuka i jorgana. Na pola kauča. Na pola snova kao na pola iscepane novčanice. Prelomljeni pečat. Držim se za njega da ne potonem na dno.
Igrala sam se – brisala sam jedno po jedno sećanje. Sva su se umnožena vratila. Sad srčano bežim tabanima pocepanim. Da ti se sakrijem u oku. Ispod nepca. Iza donje šestice. Pod levim trećim rebrom. U predvorju želuca. Iza butne kosti. Da ja tebe malo mučim i bolim. Da malo ti slepiš, i ukuse ne osećaš, da ja tebe malo tištim, da tebi malo bude muka, da malo ti hramlješ, da u mesecu jedan dan ne poželiš da ustaneš. Malo. Samo malo.
Sakrio si se u nemuštom budžaku.
Gledaj mi u usta.
Strah me je da će ti mrva mene u dušnik zapasti. Izađi odatle. Idi.
1 comment:
Volela bih da umem da ovako pricam, a ne umem...
Volela bih da osecam tako jako i duboko, a ne osecam...
Ne zavidim, nikada ne zavidim, samo se hranim.
Post a Comment