Zlatni manastir 4

Nedostaješ prevoju mog lakta. Znam po tome kako mi se ukoči ruka kojom držim četku za kosu. Zaboli. Plamen bola fijukne kroz tu jednu tačku. Ne mogu da spustim ruku. Četka stoji zaleđena u vazduhu.

Mogao bi to biti lep kadar nekog filma. Kad bi ovo bio film. Sve ovo. Ovaj stan. Ova gomila neprijateljski posečenih breza i lipa oborenih u blato – divljaštvo graditelja rođenih na sred kaldrme u odbojnom siromaštvu. Popeščarili bi i prebetonirali kompletnu planetu, e, da samo neko njih pita i da im malo vlasti, da vidiš šta bi napravili od vode, planine, livade i od neba!

Sad sam kao gola. Sve od šest posle podne kad konačno moram da uključim električnu ispomoć za svoj vid. Šunjam se po sopstvenom stanu, satima unapred isplaniram sve pokrete, sve što treba da uradim, počela sam da ucrtavam i vreme i način kako ću da i kada čašu vode da popijem. Hodam strogo, užurbano, zaposleno, pravo, dostojanstveno, ne zabacujem više ruke iza glave, ne igram podignute pa u čvor iznad pupka vezane majice, ne češljam se više, ne jedem za stolom, ne podižem noge na ivicu druge stolice, ne dozvoljavam da mi suknja na bedra sklizne, ne plačem više polegnuta po kauču, sedim, a prava mi leđa, laktovi uz rebra, kako sam i naučena. Kad mi neko dođe...ne idem sto puta do kuhinje, ne donosim šolje, pa tacne, pa slatko, pa vodu, od kašičica ne pravim kastanjete, nego, sve fino, poslužavnik, lebdeći osmeh, sve lepo, ukočeno... Kad se istuširam, oblačim se zaverenički u kupatilu, ne smem više da noge kačim o luster dok ih mažem, ne smem više, samo u gaćicama, da turpijam nokte i pregledam pete.

Ogoljena sam, prostrta ispred gledališta, ova zgrada je celodnevna, dvadesetčetvorosatna, poluprivatna te-ve kuća, moj stan je na jednom od programa. Saterala sam samu sebe u ugao, leđa sam im okrenula, pišem ti, ramenima zaklanjam rečenice, i ne smem, ne smem da se okrenem, mislim, dišu mi u vrat dvogledom, ''interesantni su znati'' kome pišem i zašto... Mislim, ne! uverena sam da mi broje zalogaje, pregledaju posteljinu iz bliza, znaju po boji i veličini svaku tabletu koju popijem; ako se onesvestim od nelagode, napada panike i straha od urokljivih očiju, oni će pozvati hitnu...i, uopšte...

Ja bih da si ti ovde... da me u prevoj lakta poljubiš...ma, šta, lakat? Ne, bre, nego da pred svima njima klekneš između mojih kolena, da mi dlanove parkiraš na bedra ispod suknje, da me ljubiš, da me ljubiš po bradi, grlu i ramenima, da zagrizaš u mene kao u jabuku, da ispadaju kroz prozore u potrazi za sopstvenim očima, da se raspadnu... Ejjjj! Hajde da im, iz inata, prikažemo jedan uvod u ljubavno orgijanje, pa, kad im pljusne voda na usta, pa, kad se do pola preko prozora presamite, pa, kad dvoglede dahom zamagle, pa, kad se naježe od naše strasti, da svetlo isključimo, sobu ugasimo, da se išuljamo iz stana, da im se prikrademo preko ulice, da se naslonimo leđima na zid njihove drvećem zaštićene zgrade, i da se smejemo, osvetoljubivo da se kikoćemo, kako im se dahtanje premeće u psovanje, hajde da im se svetimo, hajde!