San

I bi noć.

I otvori se grotlo tame nad bezdanom.

I iz bezdana se rodi bol.

I sva se bol pretvori u vatrenu stihiju.

I lava vatrene stihije jurnu kroz vene i zaledi svaku kapljicu krvi, ukoči svaku tetivu, svaki komad mesa na kostima i kost samu.

Raspoluti se. Kao prezrela dinja.

Puče kao pretanko staklo.

I nesta.

......

Pokušavala je da pronađe opravdanje. Za sebe, za njega, za oboje. Šta ih to dohvati i u trenutku uzvitla? Kako se mir pretvori u rat? Kako se podigne toliki vetar da im svako zrno peska zalepi u oči, nos, na lice, ispuni im usta i ždrelo, ne da im da dišu? Odakle se rodi ta pustinja? Ne vide se, oslepeli, svako njuši svoj odavno gnjili teret, grebe ih pod zubima i u grlu, zaboravili kako da se iskašlju, pa viču i urlaju ne bi li prodisali, ne bi li ono drugo čulo ono prvo.. Svako zalegao na svoju stranu rova i čuče, kao zveri, a onda krenu napred. Cakle se isukani mačevi rečenica, sijaju uglancani štitovi prebacivanja, zveckaju opasači načičkani bombama.. o, da, ova vojska je dobro snabdevena, o, da, ovo su iskusne vojskovođe, o, da, tuku iz svih oružja, i ni jedno da se uplaši, i ni jedno da stane, i ni jedno da se zapita.. a šta ću posle?

- Ne podnosim svađe. Dovoljno sam ih imao u životu! - govorio je on.

- Ne umem da se raspravljam. Radije ćutim i odlazim. - uzvraćala je ona.

Prisećala se ovih rečenica iz pećinskog doba njihove ljubavi, tražila ih je urezane u vekovno stenje, slutila da su ih prekrila krila slepih miševa, sumnjala da su ih zaklonili stalaktiti i stalagmiti, tek..nije ih bilo, nisu postojale, kao da nikad nisu ni izrečene, kao da to nisu bili njih dvoje, već neko sasvim drugo dvoje koji su se pronašli i zavoleli.

Ljubav! Eto opravdanja! Kad žestoko voliš, žestoko se i svađaš. Kad ljuto ljubiš, ljuto napadaš. Kad vrelo voliš, vrelo se i braniš. Ne može biti manja strast svađe od strasti ljubavi. Eto. Opravdani su. Redom. On. Ona. Oboje.

Sedela je u autobusu i gledala kako kraj točkova i prozora promiču ljudi, šume, napuštene fabrike i kuće, njive. Trudila se da zanemari gvozdenu kuglu straha koja joj se valjalja po želucu. Da odagna misli o svom ko zna kad i gde stečenom strahu od autobusa. Autobusofobija je bolest koja se manifestovala samo kod nje, bilo da je videla parkiranu grdosiju, prelazila ulicu ili put ispred nje, bilo da joj je u vožnji dolazila u susret, bilo da je sama autobusom vožena. On bi joj rekao da je smešna. Rekao bi joj da drami. Da su govorili. Ali nisu. Pre nekoliko dana su polemisali. Polemika se pretvorila u raspravu, rasprava u suludo nadvikivanje, svađu i boj. Dve slušalice istovremeno tresnute. Posle su, po običaju, ćutali. Ni jedno od njih nije prekidalo tišinu, svako na svojoj strani vidajući zadobijene rane, previjajući svako svoj ponos, svako tetošeći svoje pravo. Ostavljeni sebi samima na milost i nemilost. Raspareni. Raspadnuti. Umorni. Jedno drugog željni.

Na retkim stanicama putnici su izlazili, putnici su ulazili. Menjao se predeo, menjao se govor, menjali se mirisi. Samo su njih četiri bile konstanta. Snežana, Dragana, Slavica. Pravila im je društvo na putu do L. Ni jedna od njih nije slutila koliko joj je stalo do tog mesta. Išle su na nekakvo slavlje, bila je previše lenja i da zapamti i da ponovo priupita idu li na svadbu, ispraćaj, ili nešto treće. Zapamtila je samo naziv kafane. Tu će njih četiri biti najveselije. Tu će ona igrati kao što nikad u životu nije, tu će sama od muzike uzeti mikrofon i zapevati, tu će besno udarati dairama o kolena, laktove i kukove, u inat njemu najveselija, u inat njemu najrazigranija, najraspevanija, najradosnija, u inat, u inat, ..u inat.. Neće, ne može biti da se neće pojaviti na vratima kafane. Ugledaće se kroz vrevu, buku i dim, ona će pogrešiti u koraku, on će ostati gluv na molbe da zatvori vrata.. Onda će se sve nastaviti.. Zauzeće sto u uglu, gledaće je preko ruba čaše, ona će, sve držeći se za njegov pogled, pokretati ramena, ruke, stomak, butine, stopala.. kad on otpije, udariće u daire.. dok mu se rakija slije u želudac, ona će, prateći taj tok, to slivanje, vrteći bokovima da se spušta dole, na patos, dole, na dno kafane, gledajući ga ispod obrva. Niko neće prepoznati da su zajedno, niko neće naslutiti da se vole, niko ni pomisliti neće da se poznaju.. Niko, jer.. oni su u svađi, niko, jer oni ne govore, niko..

Hladnoća joj se pesnicom zalete u želudac i prekide joj misao.

- Stanica L. Izađite.

Promaja sunu kroy otvorena prednja i zadnja vrata. Noge joj se pretvoriše u olovo. Oni bokovi kojima je do malopre ljuto njihala-ukočiše se, one ruke koje je do malopre žestoko izvijala-padoše kao mrtve, iščile snaga, iščile hrabrost, iščileše inat i bes i sve nestade. tuga se zapalila, dim se vio do neba, osećalo se na bol, na paljevinu, na truli zadah samoće, na nedostajanje, na strah.. Sad će ga sresti, sad će on odnekud naići, pogledaće je, ne! neće skidati pogled sa nje idući joj u susret, a kad do nje stigne, on će.. on će jednostavno.. on će samo skloniti pogled, usne će mu se zgrčiti kao da se gadi, i .. proći će. Udahnula je. Neko je pokupio sav vazduh sa stanice.

Pretvarala se da je sve u redu. Saputnice - rođaka i dve drugarice, stručno su ocenile trenutni performance: lice sivo, usne beskrvne, oči zastrašene..

- Muka ti je?

- Hoćeš malo šećera i vode?

- Pusti je sad. Hajde da je spustimo negde da sedne.

- Neka. Čekajte malo. Samo da prodišem.

- Dobro si?

- Da. Samo.. Ne podnosim autobuse.

Ne podnosim sebe. Ne podnosim svoj strah. Ne podnosim vas. Šta ću ovde?!

Zajedno sa vazduhom udahnula je i pitanja.

Ne seća se kako su došle do kuće u kojoj im je obezbeđen smeštaj. Niti je znala, niti ju je zanimalo čija je. Snežana, Dragana i Slavica izašle su u razgledanje. Neće doći do uveče. Ostavljaju je da se odmori.

- Treba li ti nešto?

- Jesi li gladna?

- Napravila sam ti limunadu.

- Probaj malo da odspavaš.

Odoše.

Ostavile su je u sobi. Rekle su: ''E, ti ćeš u ovu sobu. Ova je najmirnija.''

Krevet sa znalački urađenim uzglavljem od gvožđa. Stilizovani ljubavni par, upleten u zagrljaj, ponovljeno četiri puta. Sa desne i leve strane po jedna obična, glatka šipka kao granica, obe sa kuglama na vrhu. Crna kutija, crno podnožje, crne nožice. Posteljina nestvarno čipkana i nestvarno bela.

Krevet za umiranje.

Odmahnula je glavom. Zažmurila jako, jako. Trebalo je izbrisati misao o smrti. Trebalo je vratiti sve one slike.. on kad joj se nadnosi nad usne.. on kad joj se upire u oči.. njegovo lepo teme na njenim grudima.. ono uzbuđenje, ona drhtavica u stomaku.. sad će.. sad će je dohvatiti usnama, sad će ona jeza, sad će, sad onaj trenutak ulaska, onaj kad počinje da se gubi, onaj u kome suspreže beslovesne reči, reči ljubavi, reči molitve, jecaje, želju da nastavi da vitla njome, da je kida, cepa, lomi, uzima, da je ne vraća natrag, da je vodi dalje, u ništa, u nikad, da sve stane, da je nema više,

da nestane radosna, sita i napijena njime, dalje, u san iz kojeg se ne budiš, potpuno zadovoljen, srećan, srećan, srećan.. Te slike je htela da vrati, tim slikama da zameni ovo ovde, ovaj čudovišni crno-beli krevet za umiranje, patnju i bol.

Čudovišnu lepotu sobe dopunjavali su tkani, tamno-bordo tapeti, sa iskrzanim, potamnelim zlatnim nitima koje su visile tamo amo. Umesto poda, tepiha, parketa soba je stajala na oivičenim kvadratima kamenja, ni malog ni velikog, u nepravilnom, ni na koji način logičnom rasporedu. I kamenje tamno. Odmah do teških ulaznih drvenih vrata beli, liveni umivaonik oslonjen na troprsti stalak. Zavesa od bele prozračne čipke. Prozor. Isto drvo, ista boja od kojih su sačinjena i vrata. Kraj prozora u samom uglu - ogroman sanduk, crn kao noć. Nije se usudila da podigne poklopac. Ili je unapred znala da ovoj sobi bez ormana, taj sanduk pripada za preostalu odeću pokojnika. Onog.. one koja će izdahnuti u tom krevetu.

Prišla je prozoru sa čašom limunade u ruci. Odmah do ove, visoka, spratna kuća sa dvorištem. Nešto u toj kući.. ne, nešto u tom dvorištu prikovalo joj je pogled i misao. Dovuklo bol. Podiglo nož iznad slepoočnice. U glavi joj je zatutnjalo. Čaša je ispala i razbila se o kamene pločice.
Ovo je njegova kuća!
Njega nema!
Nikad ga više neću videti!
Mrtav je! Mrtav!

Gledala je u grob sa pločom, male pravougaonike koji su činili spomenik. Znala je, znala je! Ovo je njegova kuća. Ovo je njegovo dvorište. Ovaj narod, sav ovaj silni svet u dvorištu.. zbog njega su tu.
- A zašto se kod vas sahranjuje u dvorištu?
- Ma, gde?
- Šta gde? Kod vas, kod tebe u gradu, videla sam grob u dvorištu.
- Ne, pilence. I kod nas, kao i kod vas, kao i svuda u svetu, sahranjuje se u groblja.
- Nije!
- Jeste!
- Nije! Tebe su sahranili u dvorištu!
To će mu reći kad je pozove telefonom, to će ga pitati kad ga vid..
Umro je!
Nema ga više!

Dvorište se ispraznilo kao po komandi. Odoše svi. Izvijala je glavom, pogledom zalazila po najudaljenijim krajevima, da nije neko zaostao, štogod zaboravio, po nešto se vratio. Sačekala je da tišina postane potpuna. I bila je. Ionako niko nije plakao. Ni reč rekao. Ni žamorio, niti se sašaptavao, ni kukao, ni šmrcao, ništa.

Pile, moje pile, bezglasno je mrdala usnama koračajući ka njegovom grobu, pravo kroz prozor, samo je rukama pomerila zavesu iza koje se krila, samo je mirno prošla kroz ogradu koja je delila dva dvorišta. Stala je ispred groba i spomenika. Pile, mojeeeee pile, dok su joj se oči zalivale suzama.. Pileeee.. dok je razgledala spomenik. Eto, tu je njegovo ime, godina rođenja, nema godine smrti ali.. ima.. slike.. svaki pravougaonik - jedna slika. On sa porodicom, on sa decom, on sa društvom iz srednje škole, on u kafani, on-gost na nekoj svadbi, on sa majkom, on sa bakom, on sa kolegama i koleginicama u kancelariji.. on kraj košnice, on sa rukama podignutim u odbrani od vode kojom ga neko prska i od objektiva kojim ga neko slika.. on, svuda on, nasmejan, razdragan, srećan.. (Bol.. Jauk).. srećan kako nikada nije bio sa njom.

Ukopana, slivena sa pločom groba, dodirivala mu je lice, osmeh, zube, oči mu je dodirivala i čelo i kosu mu je dodirivala, mermer je bio leden, a ona vrela. Bol se peo uz stopala, zglobove, kolena i butine, bol joj je sekao bokove, parao utrobu, bol iz glave jurnuo je u susret stomaku, sve se slivalo u srce, srce se punilo, krajičkom, oka je videla neke ljude kako dolaze, u srce, drugim okom naslutila je kako se oko nje okupljaju, u srce, zaokružili su je, nju i njegov grob, u srce, znala je da on nije tu, da ga nisu sahranili ovde, u srce, njega nisu mogli zarobiti, u srce, njega nisu mogli smestiti ni gušiti ispod ovog silnog mermera, u srce, svi su ćutali i radoznalo je posmatrali, u srce.. sve se slivalo u njene komore i pretkomore, skupljala se, sva je stala u srce, u srce, u sopstveno malo srce koje je narastalo i narastalo, kao hleb, kao olujni talas, kao eksplozija.. U srce.. više nije mogla da stane ni kišna kapljica bola, ni zrno peska bola, ni nista..

Njeno je srce narastalo, rašivalo se po šavovima, njeno se srce nadulo, njeno se srce proširilo, njeno srce nije imalo kuda više.. Raspuklo se. Eksplodiralo. Onaj silni svet je gledao vatromet njenog srca, visoko gore ka nebu, onaj silni svet, svi njegovi i njeni i njihovi slušali su kako o mermer lupaju padajući njene izlomljene kosti. Više nije ništa postojalo, samo ova izvedba na mestu na kome nije ni bio sahranjen, već je samo tako, običaja radi, bilo potrebno nju da dočeka.

Poslednje što joj se iz neba vratilo, kad je utihnula i nestala zadnja iskra vatrometa srca, kad se više nije cedila krv koja je kao gejzir zajedno sa mesom srca i pluća, zajedno sa dušom i umom poletela u vis, bilo je saznanje - boli koliko te volim moje pile.

A iko osim nje znao nije, a nikoga osim nje nije bilo briga. Niko i nije znao ko je, zašto je dolazila i zašto se raspala baš tu, pred svima njima.
..................
I bi dan.
I zatvori se grotlo tame nad bezdanom.
Ali se u bezdanu ne zatvori bol.
I sva se bol pretvori u vatrenu stihiju.
Raspolućena, kao prezrela dinja, okusi zgarište svake svoje vene.
Puče kao pretanko staklo.
I nesta je.