Zavesa od kiše

Dobrovoljno izgnanstvo je kad se skloniš iza zavese od kiše, i pustiš, mirno pustiš, da ti osmeh pogaze. Hladno je i ne možeš, pod izgovorom da hraniš ptice, da stojiš na balkonu i pratiš kako ti nekadašnji osmeh blatnjava stopala razvlače dole niz ulicu. Dozvoliš da ti kiša unese mrak u sobu. Struje ima, ali ne okrećeš prekidač. Prikupljaš mrak rukama, ukopavaš se u tamu kao u pesak na plaži. Samo što nije letnja igra. Samo što umesto mora šušte automobilske gume. I što ne možeš ni da se setiš kako izgleda obala. Ali zato...lokve i bare, blato i mokro, smeđe i sivo crtaš bez greške. A boje i nijanse...ma, šta da ti kažem...apsolutno prirodne.

Hrabrost je kad i u ovakvom danu nađeš početak prediva. Da ispleteš sebi konopac. Negde sebi moraš ostaviti odstupnicu, neki trag, po kojem ćeš da se vratiš. Valjda?

Zaogrnut mrakom i tišinom obgrliš sebi kolena i hrabro se zagledaš u sebe. Prebereš ono što želiš od onoga što jeste. Ono što jeste, ostaviš tu gde jeste. Ono što želiš... trebalo bi skloniti u stranu, pa, jednom, kad dođe vreme za neostvarene želje, onda... Valjda?

Bajkama svako dodaje po nešto, ali niko ne oduzima slamčice spasa. Oduvaju ti jednu kuću, ti pretrčiš u drugu, kad vihor i nju odnese, ti se setiš one cigle koju si pod krov slagao, u nju pobegneš. Radostan što će potrajati. Valjda?

Samo ti nisu rekli da si sebe u svaku novu kuću sobom poneo. Da li je trebalo? Da poneseš, ne da ti kažu. Šta ćeš sebi bez kuće?

Tačno u ponoć izgubiš staklenu cipelicu, ali nogu nikad ne ostaviš na stepeništu. Nisu ti rekli da je sa sobom ne nosiš? Za trag nije cipela nego noga kriva. Je li trebalo? Da je ostaviš, ne da ti kažu. Šta će ti noga bez cipele? Umesto zlatastih kočija ionako tikva u miševe upregnuta.

I te pesme koje slušaš... Mogao bi se čovek zakleti da si svaku lično proživeo. A nisi... To je samo, tu i tamo, reč ili dve...koliko da zaguše. I niko ti nije rekao kako to što ume u želudac da udari? Da muzikom najlakše sam sebi suzu pronađeš? Da suza postane zrno graška na kojem bi duša trebalo da spava, a ne spava? Nisu ti rekli? Da suzu u sebi ostaviš i kad zvučnike isključiš, ne da baciš grašak. Šta ćeš sebi bez suza?

Uletiš u korice knjige, eto – tu ćeš da se sakriješ, kad i tamo, na vrhu, u sredini ili na dnu neke stranice, sačeka te rečenica. Pogledaš naslovnu stranicu... Ne pišeš, ali opet, nekako... za svaki slučaj... ma, samo da proveriš, viriš na pola trepavice... ne, nisi ti to napisao. I nije knjiga o tebi. Nije to tvoj život, ali opet...nekako... Kad knjigu zatvoriš, gle, vraga! eto tebe, iznova, samog pred sobom. Ogledala jesu sve manja (svojom si ih rukom jedno po jedno zamenio), ali, šta da se radi...ogledala su. Samo nisu rekli da si sam sebi ogledalo? Ono što pokazuje kroz krv i ispod kože? Koje sobom nosiš? Ono koje ne smeš ni u šali da polomiš? Nije to sedam godina nesreće u ljubavi. To je dve hiljade godina sopstvene tuge. Jer, to si ti.

I tako... kad knjige skloniš na mesto gde će ih najbrže pokriti paučina i izbledeti retko, prolazno sunce, kad spakuješ zvučnike u kutije, kad sve bajke odgurneš sa stola...preostaje ti da se sakriješ iza zavese od kiše. Uviješ se u popodnevni mrak, prebiraš po sebi, sam. Ne bi to ni sa kim. Valjda?

Ako si ja, onda lepo, nevidljivo, nečujno, neopisivo mnogo plačeš. Ako si ja, pustiš da te samoća boli dok vazduh ne izgubiš. Pustiš da ti kraj lica proleti kao zalutala muva i zalepi se za zid ono pitanje: a gde si sad, a gde li ti je onaj tvoj osećaj? Zuriš u zid samoruko oko sebe podignut i čekaš...samo što se nije pojavio, samo što nije stigao, ma, samo što nije došao onaj tren kad umesto bilo kakve misli, počneš da se zabavljaš: suze brojiš kao pirinač. Ako si ja, prećutiš tebi da ni sam sebe mnogo ne poznaješ. Ako si ja, prećutiš da se samovanje broji kao dva. Ako si ja...šapućeš u sebi kako se sve samo od sebe gubi... samo ti sebe meni ostavljaš. Ako si ja...