San

I bi noć.

I otvori se grotlo tame nad bezdanom.

I iz bezdana se rodi bol.

I sva se bol pretvori u vatrenu stihiju.

I lava vatrene stihije jurnu kroz vene i zaledi svaku kapljicu krvi, ukoči svaku tetivu, svaki komad mesa na kostima i kost samu.

Raspoluti se. Kao prezrela dinja.

Puče kao pretanko staklo.

I nesta.

......

Pokušavala je da pronađe opravdanje. Za sebe, za njega, za oboje. Šta ih to dohvati i u trenutku uzvitla? Kako se mir pretvori u rat? Kako se podigne toliki vetar da im svako zrno peska zalepi u oči, nos, na lice, ispuni im usta i ždrelo, ne da im da dišu? Odakle se rodi ta pustinja? Ne vide se, oslepeli, svako njuši svoj odavno gnjili teret, grebe ih pod zubima i u grlu, zaboravili kako da se iskašlju, pa viču i urlaju ne bi li prodisali, ne bi li ono drugo čulo ono prvo.. Svako zalegao na svoju stranu rova i čuče, kao zveri, a onda krenu napred. Cakle se isukani mačevi rečenica, sijaju uglancani štitovi prebacivanja, zveckaju opasači načičkani bombama.. o, da, ova vojska je dobro snabdevena, o, da, ovo su iskusne vojskovođe, o, da, tuku iz svih oružja, i ni jedno da se uplaši, i ni jedno da stane, i ni jedno da se zapita.. a šta ću posle?

- Ne podnosim svađe. Dovoljno sam ih imao u životu! - govorio je on.

- Ne umem da se raspravljam. Radije ćutim i odlazim. - uzvraćala je ona.

Prisećala se ovih rečenica iz pećinskog doba njihove ljubavi, tražila ih je urezane u vekovno stenje, slutila da su ih prekrila krila slepih miševa, sumnjala da su ih zaklonili stalaktiti i stalagmiti, tek..nije ih bilo, nisu postojale, kao da nikad nisu ni izrečene, kao da to nisu bili njih dvoje, već neko sasvim drugo dvoje koji su se pronašli i zavoleli.

Ljubav! Eto opravdanja! Kad žestoko voliš, žestoko se i svađaš. Kad ljuto ljubiš, ljuto napadaš. Kad vrelo voliš, vrelo se i braniš. Ne može biti manja strast svađe od strasti ljubavi. Eto. Opravdani su. Redom. On. Ona. Oboje.

Sedela je u autobusu i gledala kako kraj točkova i prozora promiču ljudi, šume, napuštene fabrike i kuće, njive. Trudila se da zanemari gvozdenu kuglu straha koja joj se valjalja po želucu. Da odagna misli o svom ko zna kad i gde stečenom strahu od autobusa. Autobusofobija je bolest koja se manifestovala samo kod nje, bilo da je videla parkiranu grdosiju, prelazila ulicu ili put ispred nje, bilo da joj je u vožnji dolazila u susret, bilo da je sama autobusom vožena. On bi joj rekao da je smešna. Rekao bi joj da drami. Da su govorili. Ali nisu. Pre nekoliko dana su polemisali. Polemika se pretvorila u raspravu, rasprava u suludo nadvikivanje, svađu i boj. Dve slušalice istovremeno tresnute. Posle su, po običaju, ćutali. Ni jedno od njih nije prekidalo tišinu, svako na svojoj strani vidajući zadobijene rane, previjajući svako svoj ponos, svako tetošeći svoje pravo. Ostavljeni sebi samima na milost i nemilost. Raspareni. Raspadnuti. Umorni. Jedno drugog željni.

Na retkim stanicama putnici su izlazili, putnici su ulazili. Menjao se predeo, menjao se govor, menjali se mirisi. Samo su njih četiri bile konstanta. Snežana, Dragana, Slavica. Pravila im je društvo na putu do L. Ni jedna od njih nije slutila koliko joj je stalo do tog mesta. Išle su na nekakvo slavlje, bila je previše lenja i da zapamti i da ponovo priupita idu li na svadbu, ispraćaj, ili nešto treće. Zapamtila je samo naziv kafane. Tu će njih četiri biti najveselije. Tu će ona igrati kao što nikad u životu nije, tu će sama od muzike uzeti mikrofon i zapevati, tu će besno udarati dairama o kolena, laktove i kukove, u inat njemu najveselija, u inat njemu najrazigranija, najraspevanija, najradosnija, u inat, u inat, ..u inat.. Neće, ne može biti da se neće pojaviti na vratima kafane. Ugledaće se kroz vrevu, buku i dim, ona će pogrešiti u koraku, on će ostati gluv na molbe da zatvori vrata.. Onda će se sve nastaviti.. Zauzeće sto u uglu, gledaće je preko ruba čaše, ona će, sve držeći se za njegov pogled, pokretati ramena, ruke, stomak, butine, stopala.. kad on otpije, udariće u daire.. dok mu se rakija slije u želudac, ona će, prateći taj tok, to slivanje, vrteći bokovima da se spušta dole, na patos, dole, na dno kafane, gledajući ga ispod obrva. Niko neće prepoznati da su zajedno, niko neće naslutiti da se vole, niko ni pomisliti neće da se poznaju.. Niko, jer.. oni su u svađi, niko, jer oni ne govore, niko..

Hladnoća joj se pesnicom zalete u želudac i prekide joj misao.

- Stanica L. Izađite.

Promaja sunu kroy otvorena prednja i zadnja vrata. Noge joj se pretvoriše u olovo. Oni bokovi kojima je do malopre ljuto njihala-ukočiše se, one ruke koje je do malopre žestoko izvijala-padoše kao mrtve, iščile snaga, iščile hrabrost, iščileše inat i bes i sve nestade. tuga se zapalila, dim se vio do neba, osećalo se na bol, na paljevinu, na truli zadah samoće, na nedostajanje, na strah.. Sad će ga sresti, sad će on odnekud naići, pogledaće je, ne! neće skidati pogled sa nje idući joj u susret, a kad do nje stigne, on će.. on će jednostavno.. on će samo skloniti pogled, usne će mu se zgrčiti kao da se gadi, i .. proći će. Udahnula je. Neko je pokupio sav vazduh sa stanice.

Pretvarala se da je sve u redu. Saputnice - rođaka i dve drugarice, stručno su ocenile trenutni performance: lice sivo, usne beskrvne, oči zastrašene..

- Muka ti je?

- Hoćeš malo šećera i vode?

- Pusti je sad. Hajde da je spustimo negde da sedne.

- Neka. Čekajte malo. Samo da prodišem.

- Dobro si?

- Da. Samo.. Ne podnosim autobuse.

Ne podnosim sebe. Ne podnosim svoj strah. Ne podnosim vas. Šta ću ovde?!

Zajedno sa vazduhom udahnula je i pitanja.

Ne seća se kako su došle do kuće u kojoj im je obezbeđen smeštaj. Niti je znala, niti ju je zanimalo čija je. Snežana, Dragana i Slavica izašle su u razgledanje. Neće doći do uveče. Ostavljaju je da se odmori.

- Treba li ti nešto?

- Jesi li gladna?

- Napravila sam ti limunadu.

- Probaj malo da odspavaš.

Odoše.

Ostavile su je u sobi. Rekle su: ''E, ti ćeš u ovu sobu. Ova je najmirnija.''

Krevet sa znalački urađenim uzglavljem od gvožđa. Stilizovani ljubavni par, upleten u zagrljaj, ponovljeno četiri puta. Sa desne i leve strane po jedna obična, glatka šipka kao granica, obe sa kuglama na vrhu. Crna kutija, crno podnožje, crne nožice. Posteljina nestvarno čipkana i nestvarno bela.

Krevet za umiranje.

Odmahnula je glavom. Zažmurila jako, jako. Trebalo je izbrisati misao o smrti. Trebalo je vratiti sve one slike.. on kad joj se nadnosi nad usne.. on kad joj se upire u oči.. njegovo lepo teme na njenim grudima.. ono uzbuđenje, ona drhtavica u stomaku.. sad će.. sad će je dohvatiti usnama, sad će ona jeza, sad će, sad onaj trenutak ulaska, onaj kad počinje da se gubi, onaj u kome suspreže beslovesne reči, reči ljubavi, reči molitve, jecaje, želju da nastavi da vitla njome, da je kida, cepa, lomi, uzima, da je ne vraća natrag, da je vodi dalje, u ništa, u nikad, da sve stane, da je nema više,

da nestane radosna, sita i napijena njime, dalje, u san iz kojeg se ne budiš, potpuno zadovoljen, srećan, srećan, srećan.. Te slike je htela da vrati, tim slikama da zameni ovo ovde, ovaj čudovišni crno-beli krevet za umiranje, patnju i bol.

Čudovišnu lepotu sobe dopunjavali su tkani, tamno-bordo tapeti, sa iskrzanim, potamnelim zlatnim nitima koje su visile tamo amo. Umesto poda, tepiha, parketa soba je stajala na oivičenim kvadratima kamenja, ni malog ni velikog, u nepravilnom, ni na koji način logičnom rasporedu. I kamenje tamno. Odmah do teških ulaznih drvenih vrata beli, liveni umivaonik oslonjen na troprsti stalak. Zavesa od bele prozračne čipke. Prozor. Isto drvo, ista boja od kojih su sačinjena i vrata. Kraj prozora u samom uglu - ogroman sanduk, crn kao noć. Nije se usudila da podigne poklopac. Ili je unapred znala da ovoj sobi bez ormana, taj sanduk pripada za preostalu odeću pokojnika. Onog.. one koja će izdahnuti u tom krevetu.

Prišla je prozoru sa čašom limunade u ruci. Odmah do ove, visoka, spratna kuća sa dvorištem. Nešto u toj kući.. ne, nešto u tom dvorištu prikovalo joj je pogled i misao. Dovuklo bol. Podiglo nož iznad slepoočnice. U glavi joj je zatutnjalo. Čaša je ispala i razbila se o kamene pločice.
Ovo je njegova kuća!
Njega nema!
Nikad ga više neću videti!
Mrtav je! Mrtav!

Gledala je u grob sa pločom, male pravougaonike koji su činili spomenik. Znala je, znala je! Ovo je njegova kuća. Ovo je njegovo dvorište. Ovaj narod, sav ovaj silni svet u dvorištu.. zbog njega su tu.
- A zašto se kod vas sahranjuje u dvorištu?
- Ma, gde?
- Šta gde? Kod vas, kod tebe u gradu, videla sam grob u dvorištu.
- Ne, pilence. I kod nas, kao i kod vas, kao i svuda u svetu, sahranjuje se u groblja.
- Nije!
- Jeste!
- Nije! Tebe su sahranili u dvorištu!
To će mu reći kad je pozove telefonom, to će ga pitati kad ga vid..
Umro je!
Nema ga više!

Dvorište se ispraznilo kao po komandi. Odoše svi. Izvijala je glavom, pogledom zalazila po najudaljenijim krajevima, da nije neko zaostao, štogod zaboravio, po nešto se vratio. Sačekala je da tišina postane potpuna. I bila je. Ionako niko nije plakao. Ni reč rekao. Ni žamorio, niti se sašaptavao, ni kukao, ni šmrcao, ništa.

Pile, moje pile, bezglasno je mrdala usnama koračajući ka njegovom grobu, pravo kroz prozor, samo je rukama pomerila zavesu iza koje se krila, samo je mirno prošla kroz ogradu koja je delila dva dvorišta. Stala je ispred groba i spomenika. Pile, mojeeeee pile, dok su joj se oči zalivale suzama.. Pileeee.. dok je razgledala spomenik. Eto, tu je njegovo ime, godina rođenja, nema godine smrti ali.. ima.. slike.. svaki pravougaonik - jedna slika. On sa porodicom, on sa decom, on sa društvom iz srednje škole, on u kafani, on-gost na nekoj svadbi, on sa majkom, on sa bakom, on sa kolegama i koleginicama u kancelariji.. on kraj košnice, on sa rukama podignutim u odbrani od vode kojom ga neko prska i od objektiva kojim ga neko slika.. on, svuda on, nasmejan, razdragan, srećan.. (Bol.. Jauk).. srećan kako nikada nije bio sa njom.

Ukopana, slivena sa pločom groba, dodirivala mu je lice, osmeh, zube, oči mu je dodirivala i čelo i kosu mu je dodirivala, mermer je bio leden, a ona vrela. Bol se peo uz stopala, zglobove, kolena i butine, bol joj je sekao bokove, parao utrobu, bol iz glave jurnuo je u susret stomaku, sve se slivalo u srce, srce se punilo, krajičkom, oka je videla neke ljude kako dolaze, u srce, drugim okom naslutila je kako se oko nje okupljaju, u srce, zaokružili su je, nju i njegov grob, u srce, znala je da on nije tu, da ga nisu sahranili ovde, u srce, njega nisu mogli zarobiti, u srce, njega nisu mogli smestiti ni gušiti ispod ovog silnog mermera, u srce, svi su ćutali i radoznalo je posmatrali, u srce.. sve se slivalo u njene komore i pretkomore, skupljala se, sva je stala u srce, u srce, u sopstveno malo srce koje je narastalo i narastalo, kao hleb, kao olujni talas, kao eksplozija.. U srce.. više nije mogla da stane ni kišna kapljica bola, ni zrno peska bola, ni nista..

Njeno je srce narastalo, rašivalo se po šavovima, njeno se srce nadulo, njeno se srce proširilo, njeno srce nije imalo kuda više.. Raspuklo se. Eksplodiralo. Onaj silni svet je gledao vatromet njenog srca, visoko gore ka nebu, onaj silni svet, svi njegovi i njeni i njihovi slušali su kako o mermer lupaju padajući njene izlomljene kosti. Više nije ništa postojalo, samo ova izvedba na mestu na kome nije ni bio sahranjen, već je samo tako, običaja radi, bilo potrebno nju da dočeka.

Poslednje što joj se iz neba vratilo, kad je utihnula i nestala zadnja iskra vatrometa srca, kad se više nije cedila krv koja je kao gejzir zajedno sa mesom srca i pluća, zajedno sa dušom i umom poletela u vis, bilo je saznanje - boli koliko te volim moje pile.

A iko osim nje znao nije, a nikoga osim nje nije bilo briga. Niko i nije znao ko je, zašto je dolazila i zašto se raspala baš tu, pred svima njima.
..................
I bi dan.
I zatvori se grotlo tame nad bezdanom.
Ali se u bezdanu ne zatvori bol.
I sva se bol pretvori u vatrenu stihiju.
Raspolućena, kao prezrela dinja, okusi zgarište svake svoje vene.
Puče kao pretanko staklo.
I nesta je.

Zlatni manastir 5

Ništa drugo i ne radim nego odgovoram na tvoja nepostojeća pisma.

Da te stavim pod jastuk, pa da te obilazim i posle ponoći?

Uverena sam da sam te izmislila jednog od onih povečerja kad sam se setila Kosova i truba i zlatnih težačkih žuljeva i šajkača i ojkanja ispod šljiva. Voliš li ti da jedeš šljive? Nikad te nisam pitala. One velike, ogromne, malo manje od pomorandže i vanredno sposobne da veličinom pobede i nesmotrene mandarine, one plave, kao pretučene šljive što kad ih raspolutiš noktima srž razliju po prstima sve do korena šake? Uverena sam da je na stolu stajala puna činija baš takvih sočnih šljiva, da sam uzimala jednu po jednu, prinosila ih ustima, i svaki put kad sam se zubima sa košticom sudarila, po jednu sam ti junačku dodavala osobinu. Ja sam tebe izmislila, baš kao što sam umislila da postoji jesen, zima, proleće, leto. Dok sam zrelo, žuto-narandžasto mesto kidala, nepcima sam te u stravične bitke slala, iz kojih si se vraćao izranavljen, a neporažen. Umesto melema, na rane ljute, cimet i šečer sam ti kao na knedle sipala… Voliš li ti knedle sa šljivama? - Mislim, … ni za šljive te nisam ispitala, a evo sad, već te knedlama zasipam. Nedostaje li tebi, kao meni, onaj kosovski smiraj iznad Dečana?

Pitam se, podseća li te neko da je vreme posta i molitava? Ne znam li da li se pričešćuješ negde drugde osim na mojoj gornjoj usni i na krajnjem pramenu moje kose na leđima? Sramotno je da želiš pregibe mojih stopala u ovo doba. Opiraraćeš se reda radi. Tu ću ti kap krvi sa usne belim, raskokanim i slanim kukuruznim zrnom ukloniti. I kestenjem pečenim ću te hraniti. Ogaravljenim prstima udariću pečat na tvoje čelo da je moje. Sve ostalo neka drugi uzmu. Ali čelo da je moje. Obe dijagonale. I arkade. Poprečne bore. I linija od nosa do uha. Ne treba mi više. Taj deo mogu da ljubim satima. Usnama, zubima, jagodicama prstiju, linijom noktiju, kosom svojom. I satima da posmatram. Dok ti zenicom pogleda ne spržim tačku po tačku. Kome ćeš očne kapke, gornje i donje trepavice, kome ćeš usne, levo i desno, ne zanima me. Neka izdrže duže na tvome licu, nek izdrže duže na tvojoj bradi, na mladežu i ožiljku svakom duže nego što ja izdržim na tvome čelu, ako mogu! Ako mogu, neka uzmu. Meni ne treba.

Da nije Vavedenja, e, bih te proklela da crkneš što mi ne pišeš više.

Neću spavati na jastuku pod kojim te držim.

Neću ni da te obilazim.

Zaspi ako možeš!

Zlatni manastir 4

Nedostaješ prevoju mog lakta. Znam po tome kako mi se ukoči ruka kojom držim četku za kosu. Zaboli. Plamen bola fijukne kroz tu jednu tačku. Ne mogu da spustim ruku. Četka stoji zaleđena u vazduhu.

Mogao bi to biti lep kadar nekog filma. Kad bi ovo bio film. Sve ovo. Ovaj stan. Ova gomila neprijateljski posečenih breza i lipa oborenih u blato – divljaštvo graditelja rođenih na sred kaldrme u odbojnom siromaštvu. Popeščarili bi i prebetonirali kompletnu planetu, e, da samo neko njih pita i da im malo vlasti, da vidiš šta bi napravili od vode, planine, livade i od neba!

Sad sam kao gola. Sve od šest posle podne kad konačno moram da uključim električnu ispomoć za svoj vid. Šunjam se po sopstvenom stanu, satima unapred isplaniram sve pokrete, sve što treba da uradim, počela sam da ucrtavam i vreme i način kako ću da i kada čašu vode da popijem. Hodam strogo, užurbano, zaposleno, pravo, dostojanstveno, ne zabacujem više ruke iza glave, ne igram podignute pa u čvor iznad pupka vezane majice, ne češljam se više, ne jedem za stolom, ne podižem noge na ivicu druge stolice, ne dozvoljavam da mi suknja na bedra sklizne, ne plačem više polegnuta po kauču, sedim, a prava mi leđa, laktovi uz rebra, kako sam i naučena. Kad mi neko dođe...ne idem sto puta do kuhinje, ne donosim šolje, pa tacne, pa slatko, pa vodu, od kašičica ne pravim kastanjete, nego, sve fino, poslužavnik, lebdeći osmeh, sve lepo, ukočeno... Kad se istuširam, oblačim se zaverenički u kupatilu, ne smem više da noge kačim o luster dok ih mažem, ne smem više, samo u gaćicama, da turpijam nokte i pregledam pete.

Ogoljena sam, prostrta ispred gledališta, ova zgrada je celodnevna, dvadesetčetvorosatna, poluprivatna te-ve kuća, moj stan je na jednom od programa. Saterala sam samu sebe u ugao, leđa sam im okrenula, pišem ti, ramenima zaklanjam rečenice, i ne smem, ne smem da se okrenem, mislim, dišu mi u vrat dvogledom, ''interesantni su znati'' kome pišem i zašto... Mislim, ne! uverena sam da mi broje zalogaje, pregledaju posteljinu iz bliza, znaju po boji i veličini svaku tabletu koju popijem; ako se onesvestim od nelagode, napada panike i straha od urokljivih očiju, oni će pozvati hitnu...i, uopšte...

Ja bih da si ti ovde... da me u prevoj lakta poljubiš...ma, šta, lakat? Ne, bre, nego da pred svima njima klekneš između mojih kolena, da mi dlanove parkiraš na bedra ispod suknje, da me ljubiš, da me ljubiš po bradi, grlu i ramenima, da zagrizaš u mene kao u jabuku, da ispadaju kroz prozore u potrazi za sopstvenim očima, da se raspadnu... Ejjjj! Hajde da im, iz inata, prikažemo jedan uvod u ljubavno orgijanje, pa, kad im pljusne voda na usta, pa, kad se do pola preko prozora presamite, pa, kad dvoglede dahom zamagle, pa, kad se naježe od naše strasti, da svetlo isključimo, sobu ugasimo, da se išuljamo iz stana, da im se prikrademo preko ulice, da se naslonimo leđima na zid njihove drvećem zaštićene zgrade, i da se smejemo, osvetoljubivo da se kikoćemo, kako im se dahtanje premeće u psovanje, hajde da im se svetimo, hajde!

Zlatni manastir 3

Ko kaže da se jedino sa neba može videti?

Treba sesti tako da ti se pogled otvori samo onoliko koliko je dovoljno da vrh brda u zenicu stane.

Kraj otvorenih vrata. Na stolicu sa naslonom. Stolicu za ljuljanje.

Odupirati se tabanima obuvenim samo u šarene, tople, zimske čarape, srolane oko članka, o stari prag. Ponekad prstima u čarapama dodirnuti sneg u koji je zamočena polovina praga. Štangla čokolade zamočena u šećerni prah. U snegu stopa visoke, uske čaše. U čaši zlato uhvaćeno u destilovanu dugmad grožđa. Mirno.

Ramena u džemper, bokove u šorts. Kosu u rep. Naočarima šiške da se drže.

Tankovratom kašičicom u sladoled kao u greh. Polako, vrhom, povlačiti preko sleđene površine limuna, sakupiti do pola i doneti do usana. Ako se gornja usna ne zaledi, a donja ne zapali – ne umeš da jedeš sladoled. I nemoj.

Kad stigneš do treće po redu, ili, ako ti je teško brojati, kad je samo limun ono što osećaš na zubima i u nosu... spusti staklenu činiju sebi u krilo. Ne plaši se da će se prevrnuti. Ako se plašiš, sladoled ćeš otopiti.

A još se ne vidi. Još nije vreme za topljenje.

Prelomi se u struku. Dohvati čašu. Otpij gutljaj. Daj grožđu vremena da se upozna sa limunom. Daj limunu vremena da zavede grožđe. Onda otpij gutljaj sledeći. Vrati čašu u sneg kraj praga.

Zaljuljaj se. Zatvori oči. Ako ti se u glavi ne premetne ono što je bilo sa onim što će biti – ne umeš da se zaljuljaš na stolici. I nemoj.

Otvori oči. Pogledaj da li je vrh još uvek tamo gde je bio, posred tvoje zenice. Ako jeste, umiri stopala i stolicu.

Zahvati u limun još tri – četiri puta. Usta će da se zalede, a krilo da se zagreje. Stopalima će biti hladno, a bokovima toplije.

Sladoled spusti bilo gde. Čašu sa vinom u prstima zadrži.

Pogled na vrh.

Sad će.

Kad prineseš rub čaše liniji gornjeg ugriza, pojaviće se zlatni trag.

Rečeno je: ko kaže da samo sa neba može da se vidi?

Može i odavde.

Na donjoj ivici neba, na razmeđi oblaka i planinske kote zlatni krst. Na njemu tvoje ime.

Zavesa od kiše

Dobrovoljno izgnanstvo je kad se skloniš iza zavese od kiše, i pustiš, mirno pustiš, da ti osmeh pogaze. Hladno je i ne možeš, pod izgovorom da hraniš ptice, da stojiš na balkonu i pratiš kako ti nekadašnji osmeh blatnjava stopala razvlače dole niz ulicu. Dozvoliš da ti kiša unese mrak u sobu. Struje ima, ali ne okrećeš prekidač. Prikupljaš mrak rukama, ukopavaš se u tamu kao u pesak na plaži. Samo što nije letnja igra. Samo što umesto mora šušte automobilske gume. I što ne možeš ni da se setiš kako izgleda obala. Ali zato...lokve i bare, blato i mokro, smeđe i sivo crtaš bez greške. A boje i nijanse...ma, šta da ti kažem...apsolutno prirodne.

Hrabrost je kad i u ovakvom danu nađeš početak prediva. Da ispleteš sebi konopac. Negde sebi moraš ostaviti odstupnicu, neki trag, po kojem ćeš da se vratiš. Valjda?

Zaogrnut mrakom i tišinom obgrliš sebi kolena i hrabro se zagledaš u sebe. Prebereš ono što želiš od onoga što jeste. Ono što jeste, ostaviš tu gde jeste. Ono što želiš... trebalo bi skloniti u stranu, pa, jednom, kad dođe vreme za neostvarene želje, onda... Valjda?

Bajkama svako dodaje po nešto, ali niko ne oduzima slamčice spasa. Oduvaju ti jednu kuću, ti pretrčiš u drugu, kad vihor i nju odnese, ti se setiš one cigle koju si pod krov slagao, u nju pobegneš. Radostan što će potrajati. Valjda?

Samo ti nisu rekli da si sebe u svaku novu kuću sobom poneo. Da li je trebalo? Da poneseš, ne da ti kažu. Šta ćeš sebi bez kuće?

Tačno u ponoć izgubiš staklenu cipelicu, ali nogu nikad ne ostaviš na stepeništu. Nisu ti rekli da je sa sobom ne nosiš? Za trag nije cipela nego noga kriva. Je li trebalo? Da je ostaviš, ne da ti kažu. Šta će ti noga bez cipele? Umesto zlatastih kočija ionako tikva u miševe upregnuta.

I te pesme koje slušaš... Mogao bi se čovek zakleti da si svaku lično proživeo. A nisi... To je samo, tu i tamo, reč ili dve...koliko da zaguše. I niko ti nije rekao kako to što ume u želudac da udari? Da muzikom najlakše sam sebi suzu pronađeš? Da suza postane zrno graška na kojem bi duša trebalo da spava, a ne spava? Nisu ti rekli? Da suzu u sebi ostaviš i kad zvučnike isključiš, ne da baciš grašak. Šta ćeš sebi bez suza?

Uletiš u korice knjige, eto – tu ćeš da se sakriješ, kad i tamo, na vrhu, u sredini ili na dnu neke stranice, sačeka te rečenica. Pogledaš naslovnu stranicu... Ne pišeš, ali opet, nekako... za svaki slučaj... ma, samo da proveriš, viriš na pola trepavice... ne, nisi ti to napisao. I nije knjiga o tebi. Nije to tvoj život, ali opet...nekako... Kad knjigu zatvoriš, gle, vraga! eto tebe, iznova, samog pred sobom. Ogledala jesu sve manja (svojom si ih rukom jedno po jedno zamenio), ali, šta da se radi...ogledala su. Samo nisu rekli da si sam sebi ogledalo? Ono što pokazuje kroz krv i ispod kože? Koje sobom nosiš? Ono koje ne smeš ni u šali da polomiš? Nije to sedam godina nesreće u ljubavi. To je dve hiljade godina sopstvene tuge. Jer, to si ti.

I tako... kad knjige skloniš na mesto gde će ih najbrže pokriti paučina i izbledeti retko, prolazno sunce, kad spakuješ zvučnike u kutije, kad sve bajke odgurneš sa stola...preostaje ti da se sakriješ iza zavese od kiše. Uviješ se u popodnevni mrak, prebiraš po sebi, sam. Ne bi to ni sa kim. Valjda?

Ako si ja, onda lepo, nevidljivo, nečujno, neopisivo mnogo plačeš. Ako si ja, pustiš da te samoća boli dok vazduh ne izgubiš. Pustiš da ti kraj lica proleti kao zalutala muva i zalepi se za zid ono pitanje: a gde si sad, a gde li ti je onaj tvoj osećaj? Zuriš u zid samoruko oko sebe podignut i čekaš...samo što se nije pojavio, samo što nije stigao, ma, samo što nije došao onaj tren kad umesto bilo kakve misli, počneš da se zabavljaš: suze brojiš kao pirinač. Ako si ja, prećutiš tebi da ni sam sebe mnogo ne poznaješ. Ako si ja, prećutiš da se samovanje broji kao dva. Ako si ja...šapućeš u sebi kako se sve samo od sebe gubi... samo ti sebe meni ostavljaš. Ako si ja...

Zlatni manastir 2

Sakrila sam se u nemuštom budžaku.

Gledam ti u usta.

Strah me je da će mi mrva vazduha u dušnik zapasti. Disaću ti na ruke, na kolena, na leđa.

Strah me je da ću te još dugo sanjati obnevidelim očima. Gde si? Evo me jede pećina, odvaja tvoje meso sa mojih kostiju.

Želja mi se rasipa po svim planinama i rekama. Štapom da me oteraš kao zmiju od stopala, štapom da me iz vode ne izvadiš.

Dođi, ne vrati se.

Ni proplanka. Nit obala. Ničega.

Budim se, u sred snova svojih upadam. Vrati me, molim te, vrati me. Ne mogu da se setim vremena u kome nisi postojao. Na sve sam pristala. Na pola jastuka i jorgana. Na pola kauča. Na pola snova kao na pola iscepane novčanice. Prelomljeni pečat. Držim se za njega da ne potonem na dno.

Igrala sam se – brisala sam jedno po jedno sećanje. Sva su se umnožena vratila. Sad srčano bežim tabanima pocepanim. Da ti se sakrijem u oku. Ispod nepca. Iza donje šestice. Pod levim trećim rebrom. U predvorju želuca. Iza butne kosti. Da ja tebe malo mučim i bolim. Da malo ti slepiš, i ukuse ne osećaš, da ja tebe malo tištim, da tebi malo bude muka, da malo ti hramlješ, da u mesecu jedan dan ne poželiš da ustaneš. Malo. Samo malo.

Sakrio si se u nemuštom budžaku.

Gledaj mi u usta.

Strah me je da će ti mrva mene u dušnik zapasti. Izađi odatle. Idi.

Zlatni manastir

Otklopim trepavice. Sunce se kao balvan u zenicu zabija. Neka sunce uzme natrag onaj ko ga je naručio. Mojim krtičjim očima, žalim, ne odgovara. Kraj novembra. Dokle?

Iza sebe se sakrivam. Ističem kao štit svoj lažni osmeh, svoj lažni mir, svoju lažnu sreću. A dole se, negde u meni, lavirint urušava. Nema potpornih zidova. Pri izgradnji zaboravila! Mislila, držaće ih temelji moje duše, uz tvoje nesebično navijanje. Potporni zidovi, naravno. Ja odavno ne izdržavam.

Ti li mi sunce šalješ, svetlošću da me zavaraš? Napisaću ti šta god da hoćeš, hoćeš li? Tačku da staviš, ne da iščitavaš? Teturam i trabunjam. Krtica na suncu oslepela. Tvoja je krivica. Dokle?

Hajde, dođi, hajde, ljubi me još malo. Ne šalji glasnike. Niti umeju da lete, niti znaju da plivaju. Samo ponekad prepužu od nakota i strni očišćenu livadu. Kako da ti kažem… moji strelci su bolji, i svakog od tvojih poklisara tačno kod oka ubiju. Desetkovanoj ti vojsci sveće u pomen ne palim. Ni sebi ne umem.

Tako li mi se prikradaš? Korak po korak, na prstima po klavijaturi i violionskim žicama? Slepi čuju bolje. To li je tvoj glas? Zar ne vidiš da sam i grlo promenila samo da me ne prepoznaš? A znaš me, tako me dobro znaš.

Šakom o obraz svetlosti, kao muvu u letu ubijam svaki zrak. Jedan po jedan nestaće svaki iver iz moga oka. Armiju paukova poslaću da ti premreže vidike. Na ramena ću ti staviti epolete od škorpija. Bolje ti je da ne mrdaš. Vojskovođo, vojsku sam ti ubila. Mirno! stoj na groblju, u zmijsku si košulju stao tabanima bosim. Dokle?

Dok mi sunce iz oka ne izvadiš. Dok se jednom ne pojaviš ili se u nepovrat izgubiš. Dotle. Kad prestaneš da mi na kantar neverice dodaješ po malo svoje vere… u prazan vidokrug dodaješ po jedan svoj zlatni groš, kao da je moj (ko ga nađe, njegovo je, ovo otkotrljalo sunce)… kad od mene odustaneš… kad spustiš ruke i prestaneš sa zaludnim navijanjem… Što da odereš šapatom glasne žice svoje? Ja te, ionako, ne čujem. Kad zube od mojih zuba otkloniš, kad svoj nemir od mog rašiješ, kad se jednom probudiš, kao ja, i shvatiš da ne postoje pitanja, jer, umesto odgovora, možeš da zaokružiš bilo šta… Kad postaneš ja, slepa krtica, sklupčana i zdrobljena pod odronom od zemlje i kamena… Kad postaneš ja, onemela granica na koju je želja za nestankom pristigla, bez kofera, sa ozvaničenim, viziranim pasošima – umreti na svaki mogući način, nestati, istopiti se, i ne ostaviti, najvažnije je, ne ostaviti nikakav trag… Dotle.

Ti li si taj koji misliš da me preko crte zaustaviti možeš svojim prsima i ramenima, svojim raskalašnim leđima, strogim glasom koji nadvikuje orlove na nebesima? Kome to vičeš ‘’ne dam je’’, kad si me odavno predao u nepovrat? Kome to saopštavaš ‘’moja je’’, kad ništa moje nemaš? Ti ne podnosiš da poseduješ i budeš posedovan… pa, šta je sad? Otkud taj strah da će te nestati ako mene ne bude? Pamtiš li, sve svoje sobom nosim, ništa ne baca se? Ni tebe baciti ne mogu. Da mogu, ne bi bilo ove priče između nas. Dotle.

Ne pomeraj bradu. Samo pravo gledaj. Nemoj ni trepnuti. Epolete hrabrosti i srčanosti na ramenima ti stoje, škorpije moje. Uješće te za pogled, obnevideće ti usta, glas će ti pojesti u trenu, upašće ti iza čela u strašnom rušilačkom pohodu na misli, sve će ti izmešati, više se nećeš snaći u sopstvenom umu, pa šta ćeš onda, kome da ostaviš počast da mi oda?

Tajna časti. Oda žalosti. Uvek smo tužni kad zbog časti sebe založimo. Izvolite priznanicu. Ako dođete u roku od deset dana, već sutra ćemo biti zatvoreni.

Hajde, odustani. Ja sam se odavno predala. U meni si.

Eto ti rugla.

Sa sobom se u tvoju pobedu kladim.