Zlatni manastir

Otklopim trepavice. Sunce se kao balvan u zenicu zabija. Neka sunce uzme natrag onaj ko ga je naručio. Mojim krtičjim očima, žalim, ne odgovara. Kraj novembra. Dokle?

Iza sebe se sakrivam. Ističem kao štit svoj lažni osmeh, svoj lažni mir, svoju lažnu sreću. A dole se, negde u meni, lavirint urušava. Nema potpornih zidova. Pri izgradnji zaboravila! Mislila, držaće ih temelji moje duše, uz tvoje nesebično navijanje. Potporni zidovi, naravno. Ja odavno ne izdržavam.

Ti li mi sunce šalješ, svetlošću da me zavaraš? Napisaću ti šta god da hoćeš, hoćeš li? Tačku da staviš, ne da iščitavaš? Teturam i trabunjam. Krtica na suncu oslepela. Tvoja je krivica. Dokle?

Hajde, dođi, hajde, ljubi me još malo. Ne šalji glasnike. Niti umeju da lete, niti znaju da plivaju. Samo ponekad prepužu od nakota i strni očišćenu livadu. Kako da ti kažem… moji strelci su bolji, i svakog od tvojih poklisara tačno kod oka ubiju. Desetkovanoj ti vojsci sveće u pomen ne palim. Ni sebi ne umem.

Tako li mi se prikradaš? Korak po korak, na prstima po klavijaturi i violionskim žicama? Slepi čuju bolje. To li je tvoj glas? Zar ne vidiš da sam i grlo promenila samo da me ne prepoznaš? A znaš me, tako me dobro znaš.

Šakom o obraz svetlosti, kao muvu u letu ubijam svaki zrak. Jedan po jedan nestaće svaki iver iz moga oka. Armiju paukova poslaću da ti premreže vidike. Na ramena ću ti staviti epolete od škorpija. Bolje ti je da ne mrdaš. Vojskovođo, vojsku sam ti ubila. Mirno! stoj na groblju, u zmijsku si košulju stao tabanima bosim. Dokle?

Dok mi sunce iz oka ne izvadiš. Dok se jednom ne pojaviš ili se u nepovrat izgubiš. Dotle. Kad prestaneš da mi na kantar neverice dodaješ po malo svoje vere… u prazan vidokrug dodaješ po jedan svoj zlatni groš, kao da je moj (ko ga nađe, njegovo je, ovo otkotrljalo sunce)… kad od mene odustaneš… kad spustiš ruke i prestaneš sa zaludnim navijanjem… Što da odereš šapatom glasne žice svoje? Ja te, ionako, ne čujem. Kad zube od mojih zuba otkloniš, kad svoj nemir od mog rašiješ, kad se jednom probudiš, kao ja, i shvatiš da ne postoje pitanja, jer, umesto odgovora, možeš da zaokružiš bilo šta… Kad postaneš ja, slepa krtica, sklupčana i zdrobljena pod odronom od zemlje i kamena… Kad postaneš ja, onemela granica na koju je želja za nestankom pristigla, bez kofera, sa ozvaničenim, viziranim pasošima – umreti na svaki mogući način, nestati, istopiti se, i ne ostaviti, najvažnije je, ne ostaviti nikakav trag… Dotle.

Ti li si taj koji misliš da me preko crte zaustaviti možeš svojim prsima i ramenima, svojim raskalašnim leđima, strogim glasom koji nadvikuje orlove na nebesima? Kome to vičeš ‘’ne dam je’’, kad si me odavno predao u nepovrat? Kome to saopštavaš ‘’moja je’’, kad ništa moje nemaš? Ti ne podnosiš da poseduješ i budeš posedovan… pa, šta je sad? Otkud taj strah da će te nestati ako mene ne bude? Pamtiš li, sve svoje sobom nosim, ništa ne baca se? Ni tebe baciti ne mogu. Da mogu, ne bi bilo ove priče između nas. Dotle.

Ne pomeraj bradu. Samo pravo gledaj. Nemoj ni trepnuti. Epolete hrabrosti i srčanosti na ramenima ti stoje, škorpije moje. Uješće te za pogled, obnevideće ti usta, glas će ti pojesti u trenu, upašće ti iza čela u strašnom rušilačkom pohodu na misli, sve će ti izmešati, više se nećeš snaći u sopstvenom umu, pa šta ćeš onda, kome da ostaviš počast da mi oda?

Tajna časti. Oda žalosti. Uvek smo tužni kad zbog časti sebe založimo. Izvolite priznanicu. Ako dođete u roku od deset dana, već sutra ćemo biti zatvoreni.

Hajde, odustani. Ja sam se odavno predala. U meni si.

Eto ti rugla.

Sa sobom se u tvoju pobedu kladim.