Ribolovačka priča
On je bio pecaroš iz hobija. Ona baš i nije znala da pliva. Bio je kasni oktobar. Kasnile su i kiše i ptice. Zadržao ih je za sebe neko ko voli septembar.
Otišli su na čaj. U toj kafani nije se škrtarilo sa rumom. Posle trećeg čaja, oboma se učinilo da su upecani. Proslavili su to kriškom limuna podelivši je između sebe ustima. Slučajno ju je zagrizao. Bila je ukusna.
Rekao joj je da je voli. Tešila se da je zato lomi i mrvi kao mamac ribama.
Nikad se nije saznalo u kojem je ulovu pronašao njene oči. Posle se hvalio da nikad nije pojeo ukusniju ribu. Na tanjiru je, na listu zelene salate, ležala reš ispečena riba, u njoj je bilo njeno srce. Uz prilog od barenog povrća servirali su mu njene ruke. Ukusno... Prste da poližeš!
Ona se, međutim, nije mogla pohvaliti da ga je pojela svojom ljubavlju. Bez ruku, očiju i smrvljenog srca, ne bi mogla vodu ni da zatalasa. Samo je potonula. Nosila je njegovu sliku u medaljonu oko vrata, na teget traci od svile. Da se zna šta ju je povuklo na dno.
Te godine pecaroš iz hobija izlovljavao je samo ribe sa očima boje ruma. Pokušavao je, ali nije mogao da se seti... Davno beše oktobar.
U onoj kafani kraj reke više ne služe čaj. Nemaju kome, a može biti da više nemaju ruma i limuna. I bez ruma može se osećati upecano, ali... čemu limun ako nema ko da ga između sebe podeli zubima?
No comments:
Post a Comment